Јесен је улепшала Вриндаван. Вода је била бистра, поветарац је носио мирис лотоса, а међу дрвећем су се чуле птице и пчеле. Кришна је ушао у шуму с Баларамом и дечацима пастирима; краве су ишле испред њих. Усред тог живог и мирног призора подигао је флауту и почео да свира.
Гопије су чуле звук из села. Препознале су га и почеле да разговарају једна с другом о Кришни. Сећале су се пауновог пера у Његовој коси, жуте одеће, венца и пријатеља који су ишли уз Њега. Оно што би другима изгледало као обичан дан чувања крава, за њих је постало тренутак који нису желеле да пропусте.
У песми гопија цео Вриндаван одговара на флауту. Паунови плешу, јелени гледају с нежношћу, краве подижу уши, а птице се смештају на гране и слушају у тишини. Гопије се чак питају колико је срећна сама флаута што може да остане тако близу Кришни.
Приповест се не завршава великим догађајем. Кришна наставља да води краве, а гопије настављају да слушају и да се сећају. У њиховим речима једноставан звук флауте постаје начин да се види љубав којом Га Враџа дочекује.