Поред Јамуне налазило се језеро затровано отровом змије Калије. Његова вода постала је опасна чак и за створења на обали. Кришна је видео шта се догодило. Попео се на дрво кадамбе поред реке и скочио у воду. Језеро се узбуркало при Његовом уласку, а Калија је појурио да Га нападне.
Змија је обавила Кришну својим колутовима. Његови пријатељи су се уплашили, а становници Враџе пратили су трагове Његових стопала до реке. Када су Га угледали у Калијином стиску, обузели су их страх и туга. Баларама их је задржао, знајући колика је снага Његовог брата.
Кришна се ослободио и заплесао на змијиним главама. Калија је изгубио снагу. Његове жене тада су се поклониле Кришни и замолиле Га да опрости њиховом мужу. Кришна је прихватио њихову молбу; Калија је признао да је погрешио и напустио реку са својом породицом.
Тако се прича о Јамуни завршава и заштитом и милошћу. Вода је ослобођена отрова, а чак и ономе ко ју је загадио пружена је прилика да оде и живи другачије. Становници Враџе нису удаљени посматрачи: њихова љубав и брига за Кришну налазе се у средишту призора.